PRINCIPI PORODIČNIH I SISTEMSKIH KONSTELACIJA
Onome što jeste mora biti dopušteno da bude. Istina mora da izađe na videlo.
2. Pravo na pripadanje (isključen, pogrešan, loš, itd.).
Potrebno je da svi delovi sistema budu transparentni i uključeni u celu sliku.
3.Ravnoteže između davanja i primanja
Deca odbijaju da prihvate svoje roditelje onakve kakvi jesu.Deca ponekad procenjuju svoje roditelje i kažu „To mi se ne sviđa u vezi s tobom, tako dati nisi moj otac.” ili „Nisi mi dala ono što mi je potrebno, tako da ti nisi moja majka.” To je apsurdno izvrtanje realnosti. Roditelji su kroz začeće i rađanje deteta postali roditelji. Dete je apslutno nemoćno da promeni bilo šta u vezi s tim prvim davanjem i primanjem.Deca mogu da iskuse unutrašnju čvrstinu, snagu i jasan identitet tek kad nađu rešenje i prihvate svoje roditelje takve kakvi jesu. Kad isključe jednog ili oba roditelja deca osećaju prazninu i nepotpunost u svom srcu. Kao posledica toga, deca postaju pasivna i osećaju se prazno što često vodi ka depresiji.
Roditelji daju, a deca primaju na način koji dovodi do povrede. Među stvarima koje roditelji ne bi trebalo da daju svojoj deci, i deca ne bi trebalo da ih prihvate, jesu dugovi, bolesti, obligacije, traume, teret određenih životnih okolnosti, nepravedna patnja ili počinjena dela, i bilo koje privilegije koje nisu dobijene ličnom zaslugom. Roditeljska dužnost je da zaštite decu od negativnih efekata svojih iskustava i sudbine kao i transgeneracijskog tereta koji je prenet na njih, a koji oni imaju tendenciju da natovare dalje svojoj deci. Kad roditelji daju ono što je povređujuće, a deca to prihvate, to vodi u još veću bol, patnju, krivicu, agresivnost…
Roditelji pokušavaju da uzimaju od dece, a deca pokušavaju da daju roditeljima.
Kad god roditelji deluju protiv interesa svoje dece, postoji sumnja da su upleteni u neke ranije sudbine i događaje. U takvim slučajevima je često dolazilo do prekida toka ljubavi zbog različitih porodičnih trauma. Roditelji ne mogu da budu na mestu roditelja, ponašaju se kao deca koja od svoje dece traže da im budu roditelji. U porodičnim odnosima teme koje često dovode do problema su sledeće – gubitak roditelja ili brata, sestre, razvod, odbacivanje partnera u detetu, odbacivanje deteta zbog transgeneracijske upletenosti, trauma rađanja i rođenja koja dovodi do prekida kontakta imeđu majke i deteta, separacija od roditelja na ranom uzrastu, nasilje u porodici, davanje deteta nekom drugom, usvajanje, incest…
4. Pravo na poredak/hijerarhija
Oni koji su prvi (stariji) imaju prvenstvo nad onima koji su kasnije došli u sistem.
Tekst preuzet iz knjige
Maje Mandić Marković
Porodična duša daje prvenstvo onima koji su bili ranije, u odnosu na one koji dolaze kasnije. Na prvom mestu su roditelji, a zatim dolaze deca. Pre roditelja su bili njihovi roditelji i tako redom.U duši postoji duboka potreba za poretkom. Red/poredak omogućava okvir u kom će ljubav ispuniti prostor. Ljubav bez poretka često završava tragedijom. Poredak bez ljubavi ostaje hladan i prazan. Kompjuterskim žargonom rečeno ljubav je softver, a poredak hardver. Na osnovu rada u porodičnom polju prepoznajemo sklopove koji su povoljni ili nepovoljni. Na taj način poredak možemo da posmatramo kao preduslov razvoja uspešnih odnosa.
U porodičnom sistemu osnovni poredak ispoljava se u pojmovima mesta i ranga. Drevni poredak odražava potrebe biološkog opstanka grupe. Radi preživljavanja, zadovoljavanja potreba i daljeg razvoja, primitivna plemena su jasno hijerarhijski organizovana, a članovi su rangirani na osnovu različitih kriterijuma. Svako ima svoje mesto i takođe „Znase ko kosi, ko vodu nosi.“Poredak optimalno služi nastavljanju kontinuuma života kroz generacije. Možemo razmatrati vertikalnu i horizontalnu hijerarhiju.
Tekst preuzet iz knjige
Maje Mandić Marković
VERTIKALNA HIJERARHIJA
Transgeneracijska hijerarhija
Onaj koji je rođen kasnije, spreman je da umre za one koji su ranije bili u sistemu, žrtvujući svoj život da zaštiti od smrti drugog člana porodice. Ili, mlađi član porodice plaća nerazrešenu krivicu nekog ko je bio ranije. Ćerka može da predstavlja očevu prethodnu ženu ili nezavršenu ljubav i da se ponaša prema ocu više kao partnerka nego kao ćerka. Na taj način ona postaje i majčina rivalka.
Čvrste veze između predaka i potomaka omogućavaju porodičnoj duši da ostane celovita.
Događaji koji uzrokuju rascep, razaranje i patnju u porodičnoj duši izgleda da ne mogu da
se brzo procesiraju i često zahtevaju ponavljanje. Članovi porodice koji dolaze kasnije i koji
stoje u službi isceljenja porodične duše imaju za zadatak da zaokruže užase iz prošlosti i da
stave tačku na ono što je ostalo nedovršeno u porodičnom sistemu.
Kada postoji prethodni član porodice koji nije još našao mir u porodičnoj duši i deluje na žive
kao da je još uvek među njima, u konstelacionom radu može da se pokrene šamanistički ritual.
Kroz predstavnike, mrtvi i živi mogu ponovo da se sretnu, i oni koji više nisu tu mogu ponovo
da uspostave kontakt jedni s drugima i da dopuste ljubavi da teče iz njihovih srca ka živima.
Tekst preuzet iz knjige
Maje Mandić Marković
HORIZONTALNA HIJERARHIJA
Hijerarhija među partnerima
Otac i majka su ravnopravni. Muškarac po pravilu ima prednost budući da se brine o osnvama gledajući na ciljeve porodice. Žena je više vezana za unutrašnji život porodice.
U osnovi partnerske veze je bazična, duboka, prirodna snaga održanja života i kontinuiteta. Ona se odražava kroz seksualni instikt.
Vezanost nije isto što i ljubav. Ponekad postoji veoma duboka vezanost, a malo ljubavi, ili velika ljubav sa malo vezanosti. Vezanost se stvara fizičkim, seksualnim aktom.
Plod ljubavi između muškarca i žene su deca. Takođe postoji skriveni poredak koji podržava ljubav među decom, njihov poredak u porodičnoj hijerarhiji. Porodična hijerarhija prati tok vremena, tako da oni koji su bili prvi imaju prednost nad onima koji su došli kasnije. Pre nego što su postali roditelji svoje dece, partneri su bili par. Njihova ljubav prema deci nije nastavak njihove ljubavi jednog prema drugom kao muškarcu i ženi. U slučaju novog braka, stari i novi partner moraju da budu prihvaćeni da bi ljubav mogla da teče dalje.
Prilikom praktičnog postavljanja porodičnog rasporeda, obično je najpogodniji položaj da muškarac stoji desno pored žene.
U svetlu ovog principa, prethodni partneri i deca moraju biti priznati i stoje pre sadašnjih.Svi pređašnji partneri su deo sistema i zahtevaju poštovanje budući da su napravili mesto za sadašnjeg partnera. Ukoliko se to ne uradi, deca često zauzimaju energetski mesta prethodnih roditeljskih partnera koji su isključeni (zbog bola, tuge, povređenosti).
Tekst preuzet iz knjige
Maje Mandić Marković
